001 Moraš da se smeješ

 

001  

Moraš da se smeješ 

Blog  gastarbajterke  na crno,  na poslu negovateljice u Nemčakoj.  

001 :    Gastarbajterska je tuga pregolema  - oktobar 2019

 

„Ceo život sam štedela, paru na paru, pušila najgoru krdžu, jela koske i kačamak, i šta sam uštedela? NIŠTA! „   Rahela Ferari

Sa 54  godine i ja sam se pridružila reci  ljudi koji odlaze iz Srbije u poteri za novcem.  

Pozvala  me je poznanica sa kojom sam radila pre desetak godina. Radile smo za neke tragikomične pare  u   taksi službi kao dispečerke, pa su nam se putevi razišli  posle toga, da bi se ponovo  čule pre mesec dana.  Pitala me je da je zamenim na poslu u  Nemačkoj na tri meseca, objasnila  šta se i kako se radi  i naravno posle kraćeg razmišljanja sam odlučila da prihvatim ponudu  i krenem za Nemačku. 

Krenula sam  iz  Sokobanje do Beograda, pa do Novog Sada,  odakle sam  imala prevoz kombijem  na kućnu adresu.  Kombi  je   krenuo  seoskim putevima po Bačkoj   da bi pokupio  još pet žena  na raznim adresama. Na  svim  kapijama ista slika. Uplakani ljudi  ispraćaju svoju  ćerku, majku, baku  koja  je pošla  trbuhom za kruhom u tuđinu. U okviru kapije crnokosa devojčica  stoji nepomično i gleda za mamom  koja  se pozdravlja sa  familijom, pretura po tašni poslednji put proveravajući da li je sve ponela. Njihovi  pogledi su uprti na razne strane, žena  je   nervozna pred put  i ne zna u koga će pre da gleda  -  u svoje najmilije koje ostavlja  na neko vreme, u  vozača  sa kojim treba da razmeni informacije, da spakuje torbe u  kombi, u žene koje već sede u kombiju i čekaju  nastavak putovanja... U toj žurbi i zbrci  zaboravlja na svoju devojčicu koja i dalje  samo  nepomično zuri  odmotavajući  dalje  film svog  nesrećnog detinjstva.  Žena se na brzinu  ponovo pozdravlja sa svojima i ulazi u kombi, a njeni ostaju da mašu dok  kombi ne nestane iza ćoška.  

Kao da se nije ništa desilo...  

Nastavljamo dalje do  sledeće kapije  ispred koje čekaju   baka i deka,  muž koji nosi kofere i   još jedna žena  spremna da krene put Nemačke.   -Deda  je ceo dan preplakao.  -  kaže ta žena  kad je ušla u kola.

Evo i ja osećam njegove suze...

Taj kombi  u kome sam se vozila, je samo mali, malecni deo konvoja žena koje odlaze u Nemačku da čuvaju njihove babe i dede za pare, dok naši  starci stare skoro besplatno   i njih  mi više ne možemo da čuvamo  besplatno, iako nemamo ništa protiv, ali njihove penzije su toliko mizerne da  se za čas pretvore u lekove i račune, isto ko i mi naše plate  i  onda nas muka natera da se odmetnemo  iz  svoje zemlje  u poteru  za eurima. 

Apsurd je što  mi volimo da čuvamo naše roditelje, ili barem nemamo ništa protiv da žive s nama u istoj kući,  a moramo da ih ostavimo da bi išli  da čuvamo stare Nemce  koji ničim to nisu zaslužili.  I taj  Nemac  je išo na posao četrdeset godina da bi  stekao penziju, isto kao i naš deda koji  prima crkavicu  i glasa za  neke tamo pogrešne ljude koji se igraju njegovim životom, sigurnoću, zdravljem  i  stanjem uma.   Naše bake su  ceo svoj život dale za svoju decu i unuke, i jedino što imaju su  tegle pekmeza, ajvara, široki osmeh  i veliko srce da podaju svojoj deci  i dan danas.  Zaslužile su  da ih dvorimo  kao kraljice pod njihove stare dane  a mi  u hordama odlazimo da čuvamo stare Nemice koje su ceo svoj vek mislile samo na sebe, kako da šparaju, kako  da se provedu i uvek su imale kućne pomoćnice.  Svoju decu su  izbacile iz kuća čim su se osamostalili ili da bi se osamostalili  i danas  ta njihova deca plaćaju  Srpkinje i ostale Ex Jugoslovenke da im čuvaju  stare roditelje ili  oni sami plaćaju jer im se tako može.

Konačno smo krenuli put granice  i tamo su nam saopštili  kako da lažemo, koliko ostajemo, koliko para nosimo,   da li švercujemo cigare jer je sad dozvoljeno da  preneseš 40 cigareta  max.   Ja sam  imala dve kutije  + jednu otvorenu   i to sam rekla Mađarici  carinici  koja mi je pretresala kofer kao da je tražila drogu, preturala mi po cipelama, otvarala  rajsferšluse,  njuškala...   

Na kulturnim granicama ti puste torbu kroz  skener i  ne muvaju ti po dostojanstvu , ne izvlače ti gaće  na uvid, nisu u potrazi za  četres prvom  ilegalnom cigarom !!!  

Ta  mršava žena je tim službenim postupkom  odavala  nešto   bolesno  poremećeno u sebi... Jer to nije bila rutinska provera  -  dva tri pogleda, nego   predugačko preturanje po tuđim  ličnim stvarima , garderobi, vešu, peškirima i slično,  šta se već nosi  za takve prilike. Bilo je u tom kombiju puno torbi  ali je  ona odabrala baš moj kofer i  nije odustajala  dok  nije  bukvalno svaku stvar prepipala.  U koferu mi je bila i torba sa laptopom   - koju nije otvarala  - a u kojoj je ladno mogla da bude  litra heroina  shodno pretresu.

Putovanje apsurda  - se nastavilo  - tako da ta  carinska službenica i ne bi trebalo da bude normalna, inače bi odudarala od  atmosfere, poente koje nema, odlike  putovanja.  Ljudi u uniformama  su  pomno kontrolisali ljude  bez uniforme i za svaki prelazak granice, postojala su pravila na belo i na crno, ko  šta nosi i švercuje,  ko može da pređe i prođe, a kome  jebu milosnu majku, ko je  žtrveni jarac u tim ujdurmama, ko švercuje drogu, ko prolazi, ko je „zec“ a ko  mula,  koga  „uhvate“ a koga i kako puste. Ko švercuje  cigarete i   migrante. S kojim plenom se slikaju za novine i televiziju, a od koga uzimaju velike pare za prelazak tih  izmišljenih crta koje okružuju države a koje inače u prirodi ne postoje. 

Posle mađarske granice otvara se  EUROPSKA UNIJA   nacija  koje  se međusobno ne podnose, nipodaštavaju i  čak mrze i preziru. Nepregledne  kolone kamiona  i kamiona i kamiona   odaje čitav jedan svet koji živi noću na točkovima ...  Jata  kargo prikolica plove noću drumovima prevozeći  tone i tone robe na razne strane EU. Toga nema na vestima kao  izveštaj o udarničkim poduhvatima  firmi koje ih šalju tamo vamo... to je vajda  normalno do te mere da nije vest  ... kao što su nemormalne vesti koje mi  svaki dan slušamo. Nigde van puteva nemamo prilike da ih oko sebe i vidimo  .. Na našim drumovima nema toliko kamiona, a ako ih i ima  uglavnom su  strani  ... naših ima ali u zanemarljivom broju u  odnosu na ovo što sam videla u noći  u kojoj sam putovala  hiljadama kilometara ka  centralnom  južnom delu Nemačke.   Negde pred jutro došli smo  u zonu Štutgarta.  Nebrojenim kamionima  počeli su da se pridružuju automobili, reke automobila  hrlile su na posao  u pet sati ujutru.  

Hiljade ljudi  vozilo se  u dan  koji će im doneti sigurnost,  opušten život, izvesnost, motivaciju  i  razloge za  radosti u životu.   

Kod nas se   namrgođeni ljudi vuku na posao,  guraju se u pretrpanim gradskim prevozima, ganjaju se sa bus plus kontrolorima,  idu da otaljaju  taj dan  koji će im doneti nove brige zbog neplaćenih računa, nemogućnosti da na vreme plate deci knjige i pošalju ih na ekskurziju  jer ide zima i  noge su im porasle pa  ne mogu da nose čizme od prošle godine, a i  zimske jakne su im male pa im trebaju nove  i od svega ih boli glava  jer sve to košta kao  dve njihove plate  bez leba i s lebom, bez računa  i dažbina koje treba platiti ...

Na vestima se vrti nešto drugo, presecaju se vrpce svaki dan, otvaraju neki drumovi,  mostovi, gradi  se, zida se...  A izvršitelji haraju...

I  tako se mi nečujno krčakamo već decenijama pa samo  i otupeli.  Usne su nam se  srozale u  naopačko slovo U.  

U  Srbiji više nema  radosti, osmeha  i želje da se  družimo s ljudima, jer su nam dosadile kukumavke,  a i sve to košta.

Da li se baš sve vrti oko  novca  i za čim  se to toliko žali kad smo primorani da ipak napustimo Srbiju i odemo u tuđinu da živimo na kratko ili na duže vreme?

Kad dođeš u Nemačku  i u kontaktu s Nemcima vidiš  kakvi su oni  narod  ustvari, dođe ti da se ubiješ.   Kod  Nemca se sve zna  unapred  i on se ne buni da uđe u sistem  kome će "robovati"  ceo svoj radni vek. Oni su disciplinovani, vredni  i  imaju jaku i  bogatu privredu.  I večno pitanje kako to da smo mi Srbi vredni kad dođemo da radimo kod Nemca  a u našoj zemlji važimo za lenštine i džabolebaroše???

Odgovor je toliko prost, ali niko do sad  nije odgovorio a da se ne nađe neko pametan da protivureči kad mu se kaže da ljudi neće da rade za džabe, sem ako baš moraju.

Ali Srbi ipak rade za siću  tj za platu od dvesta - trista eura. 

I svako ko NEĆE da radi za dvesta eura, jer bar nešto kapne svaki mesec, jer je dvesta eura bolje nego nula eura  - taj  će biti stavljen na stub srama kao  džabolebonja, lenčuga, mamin i tatin razmaženi sin. I  koji  gle čuda, taj nezaposleni troši više  na sebe nego  siromah koji radi za bednih dvesta eura mesečno.   Mladi ljudi neće da se zapošljavaju u ropskim firmama   koje daju crkavice za platu jer uvek ima neko ko hoće da radi  tj ko mora da radi za crkavicu – i njihova politika je upravo to – ako nećeš ti ima ko hoće  - Oni ne oskudevaju u radnicima  iako im  ne daju slobodne dane,  slobodne vikende, osmočasovno radno vreme , godišnje odmore. 

Sve su ukinuli! 

"ZUR"  ILI ZAKON O UDRUŽENOM RADU  TREBA PROUČAVATI KAO SVOJEVRSTAN  FENOMEN koji je  zaista štitio radnička prava  i  za čijeg važenja su ljudi mogli da prežive lagodno mesec od svog rada i plate,  da odu na letovanje i da  prave kuće  u kojima mi  sada živimo. Mi  nismo mogli da  sagradimo ni kućice za pse. Mi smo generacije koje  masovno odlaze  iz  svoje zemlje ... 

Imamo mi pravo da nećemo da radimo  za crkavicu  i to je sve.

Ali s druge strane život košta... I  kad dođeš  neminovno u debeli minus, udariš glavom o zid  ili ti na vrata dođu izvršitelji,  kojih je sve više za sve manje sume dugovanja, onda mora nešto drastično da se uradi.  A šta ćeš drastičnije, nego da napustiš svoje ognjište, svoju kuću i svoju familiju  i da odeš  iz svoje zemlje? 

Sad više ne važi  ni Cecina pesma  - IDI DOK SI MLAD !!!  -  Sad odlaze svi koji mogu  iole da rade  neki posao.  Da izdrže put do Nemačke, da znaju koju reč dojča, ili imaju google prevodioca  da se sporazumeju malo sporije ali ipak efikasno. I najveći cicija Švaba platiće te  pet puta više nego  cicija Srbin  vajni preduzetnik kome  su na grbači  svi mogući inspektori  koji  ga kalpe  za razne gluposti koje moraju da imaju po zakonu   i  koji se pogađaju se s njima  koju najmanju kaznu da im razrežu  ako su dobre volje ili da ih oteraju u dužničko ropstvo ako im je šef bio besan tog dana  Isti ti  inspektori nikad, nigde  ništa ne plaćaju,  jer preduzetnicima ne treba veza, to nije po zakonu, nego im treba prijateljski nastrojen inspektor koga mogu da ulizički potapšu po rameni i tutnu mu kesu robe za džabe. Neko kesu, neko džak, neko kamion robe već prema apetitima inspektora i mogućnostima preduzetnika - kolika mu veza treba i za šta mu treba. Pardon,  ne veza, nego "prijatelj". 

Pa tako  se  kod  sudije za prekršaje završava posao sa  zimskim i letnjim paketima, naravno besplatnim  potrepštinama  za domaćinstvo  koje  sudija ne da ne može  svojoj porodici da priušti, nego prosto,  jebe mu  se da  vadi svoju karticu ili keš iz novčanika ..   Zimski paket za one koji ovo prvi put čuju sadrži   trideset tegli   razne  gotove zimnice, nekoliko  boca kečapa, majoneza..  koje kilo „Zlatiborca“    itd ... Letnji  paketi sadrži džemove,  razna  alkoholna pića, kafe  finije  i slično ..    

Tržišni inspektor ima  proždrljive mačke koje  ni jednu  drugu hranu sem wiskasa neće ni da omirišu  i  on  svako malo  izađe iz poljoprivredne apoteke natovaren sa  BESPLATNIH  DVA TRI KILA  MAČEĆE HRANE.

DEO O PLAĆANJU SE PREĆUTNO PREĆUTKUJE ,  NE POMINJE,  KAO NEŠTO NAJNORMALNIJE    -   da izađeš iz prodavnice  i ne  pomisliš da platiš za robu koju si izneo – a gle  čuda  - tvoj državni poso je  upravo  da  kontrolišeš jebeno tržšte  - ako si tržišni  inspektor   koji svoju robu ne plaća ni u jednoj prodavncii u koju ulazi.  I njemu se prosto jebe da plati  ..

I  posle  ne treba da se pitamo zašto preduzetnici u Srbijji  ne daju plate  veće od dvesta eura.  PA NE MOGU DA POSTIGNU DA NAHRANE DEBELE GUSKE   i  razne predatore koji im se sa aktovakama  muvaju oko firmi, da isplaćaju  zakupe za poslovne prostore,  da isplate  doprinose  za radnike  i za sebe , da  ne duguju  državnoj upravi porez, koja te zelenaški kamati  ako  duguješ  sto dinara  - posle deset godina to  naraste na sto eura...   

Ali i da se kojim pukim, pukim, pukim slučajem desi .. da neko naredi .. ili   se ne daj bože steknu uslovi da plate u Srbiji budu  hiljadu eura  -  onda  bi  i sve  što danas plaćamo poskupelo PET PUTA  RAVNO , A MOŽDA I DESET PUTA    .. iako inflacija ne miruje iako euro miruje, cigare su kod nas svakih  mesec dva skuplje za deset dinara.. gorivo je poskupelo  desetak puta za  poslednjih desetak godina iako euro nije toliko skočio ...  I sve cene  na malo  rastu po malo svakih par meseci iako smo obnevideli od  bilborda za razna sniženja, rasprodaje ili AKCIJE KAKO SE TO MODERNO KAŽE DANAS.  Sve je na veštačkom sniženju  od nerealne proivoljno navedene cene u proglasu za „akciju“   i prodaja je postala nezamisliva bez tih kobajagi „akcija“ pa natpise "AKCIJA"  MOŽEMO DA VIDIMO I PO BUVLJACIMA    ILI NA  ZELENIM PIJACAMA  -  Akcija  dve lubenice za trista dinara  ili   tri kila paprika otave za sto dinara. Pa tako  jedini ko realno bude zakinut  za cenu svoga  težačkog rada bude taj seljak  koji na pijaci  prodaje  svoje mukotrpno   odgajene proizvode za crkavicu.  I  narod se besomučno cenjka sa njima, isti onaj narod koji ostavlja  bakšiše konobarima  da bi se o njima pričalo da su dase  i  lafice.  

U  Nemačkoj  je po  radnjama  SVE JEFTINIJE NEGO KOD NAS U SRBIJI.  Šampon  u Srbjiji nemereš kupiti   za  50 centi, pa i da je  pakovanje uzorak.   Nema šanse da kupiš porodični sladoled  za  euro,  pa i kad su septembarska sniženja kod naših  LIDERA  U SVETU  SLADOLEDA.  

Mnogo neobjašnjivih pojava ima  u  tim tržišnim tokovima. Kirije bi kod nas otišle  u nebesa , i iznajmljivanje stanova  bi spalo na arapske šeike ako kojim pukim pukim slučajem zalutaju u Beograd    ili  slete na  Car Konstantinov aerodrom. Hleb  bi bio  hiljadu dinara, paprike sto dinara komad  i dvesta akoćeš da biraš. Svako bi  bio NEZADRŽIV  DA SE DOČEPA SVOG DELA KOLAČA  I SVE BI  UBRZO BILO PO STAROM ILI JOŠ GORE ŠTO SE TIČE KUPOVNE MOĆI PROSEČNE PLATE U  SERBIJI ZEMLJI ČUDA  .. EKONOMSKIH I SVAKAKVIH ...   jedino bi možda cigare ostale  na  sadašnjem nivou - a možda i ne bi, jer je kod nas sve naopako. U Nemačkoj su cigare sedam eura pakla, a kod nas  dva  eura   i  narod masovno puši krdžu koju  je kupio na crno   i mota ..

Tako da   je kod nas važno samo da ne bude još gore , jer da bude  bolje – odavano smo ukapirali da neće, iako nas oni koji nas ionako smatraju  debilima lažu u vreme izbora da  će biti bolje, kad nas prime u Evropsku uniju, kad onii dođu na vlast, kad ovo i ono ...  i  ostarismo  a nismo dočekali to bolje ... pa nam je  DOBRO I ODLIČNO AKO NIJE GORE OD OVOG SRANJA KOJE JE DANAS.